Horor poezija Orfej

M I L A N      D R A Š K O V I Ć M E M E N T O Setna  su  grimizna  popodneva Po  bulevarima  uzdaha Negde  u  galeriji  skeletona Jecaji  iz  nepca  zalutalog  anđela Šibaju  tišinu  tamnih  svodova A  teška  isparenja  himera Što  hrane  crna  kraljevstva Spuštaju  umorne  kapke Zaludnim  božanstvima

M I L A N      D R A Š K O V I Ć V A Š A R      S E N K I Kako  je  bio  mlad  i  naivan Petar   Pan tražeći  svoju  izgubljenu  senku! U  Zemlji  iza  dveri, tamo  gde  zlo  obitava, pokreću  se  tamne  plime  - iz  doline  senki širi  se  beskrajna  senka, poprima  lik  stvari koji  dolaze, kristalna  horda  i  usnuli  zmajevi, zvuk  oluje, senke  krivih  ogledala, sve  senke  sumnje, naviru, naviru  senke... Pripazi  da  ne  budeš opevan  u  senci!

M I L A N      D R A Š K O V I Ć G R A D Slika  od  juče:  naprsla  rebra  grada kad  ih  sudbina  nagrdi  crnim  prištem, zlo  što  se  hrani  samotnim  stepeništem, nedokučivo  zlo  što  nam  se  prikrada. Počuj  lament  za  cvet  u  napuklom  zidu, sačekaj  ponoć  dok  senke  ne  zaplešu, senke  šišmiša.  Šapat  i  stupičeš  u avetinjski  grad  -  tad  prepusti  se  stidu. Probaj  hašiš  i  čuj  ariju  Orfeja kad  sve  zanemi,  kad  nastupi  himera i  eksplodira  izlog  sred  mračnog  skvera. Obasjaj  tajnu  tami  mauzoleja, taj  hipnotički  sjaj  skalpela  i  britvi  - kad  obruše  se  mesečevi  vrtovi.

M I L A N      D R A Š K O V I Ć D O L A Z A K Statue  stižu  u  šume Sa  neočekivane  strane Šestarom  ograđuješ  imanje Dok  vitla  sekira  vetra Dok  se  otvara Zlokobno  oko  oluje Stižu  noći  gluve  i  nagluve A  bundeve  su  najslađe  u  novembru Stigao  si  haose

M I L A N      D R A Š K O V I Ć V A P A J      I Z      M R E Ž E Sakrij  me,  sakrij,  zaštiti  me. Tragači  su  mi  na  tragu.  Love  me, osećam  njihov  dah  od  mentola  i  ozona. Noći  su  prepune  senki  i  dobre stare  enigme. Mamci  su  postavljeni,  mreže  razapete, vreme  ne  radi  za  mene. Možda  preopterećenje  donese  predah? Nije  sigurno,  nije  sigurno. Sakrij  me,  umotaj  me  kao  mumiju u  nerazmrsive  šifre, pošalji  u  podzemni  bunker, na  sedmi  horizont  ako  treba. Ogradi  me,  postavi  kerbera,  harpije, gorgone,  sakrij  me  duboko,  duboko, tamo  gde  sunca  ne  sijaju  i  dublje. Crna  zmija  se  uvija, sprema  na  skok, mebijusova  traka,  pegasta  traka, dobri  doktore  ovo  nikako  neće izaći  na  dobro...

M I L A N      D R A Š K O V I Ć K A O      L A M E N T Šuplji  ljudi  i  grimase  po  vazduhu Boravak  u  paklu  za  demone  prašine Kao  betonska  koma  u  sistemu Kao  večnost  kod  samrtnika Seme  razvaline Uzmicanje  na  crnim  palubama Dim  nad  gradom Kakav  je  to  vetar Zar  je  poslednja  noć  sveta

M I L A N      D R A Š K O V I Ć U      T A M I               Edgaru   Alanu    Pou Tmina  je  u  mojoj  duši. Svi  tonovi  tame. Čemer  i  tmuša. ( tu  sunca  ne  sijaju! ) Rođen  za  izgnanstvo ( demonsko  seme! ) nosim  stigmu muškarca  što  voleo  je ponoćnu  gospu. ( nauk  za  uklete! ) Kao  stranac u  stranoj  zemlji lutam. Zavesa  se  lagano spušta. Svi  moji  gresi znam biće  upamćeni.

M I L A N      D R A Š K O V I Ć K R V Crvena  plima  pod  senkom  predatora, nema  izložba  odsečenih  jezika. Kostur  kojota,  kaleidoskop  slika: jagode  i  krv,  nem  cvet  pored  prozora. Amputacija  poput  poljupca  zmije. Jecaji  vetra,  očaravajući  bes, krv  jaguara...  Razorni  ponoćni  ples pun  ožiljaka  -  kad  splin  te  obavije. Katran  i  perje  -  vreme  za  pokajanje, pesak  što  gori  sred  crnih  kapuljača, bol  koji  tinja  -  vreme  pesme  i  plača. Plameni  točak,  vodič  kroz  nestajanje  - u  agoniji  gledaš  pejzaž  pun  krvi  - pepeo  i  prah  kad  te  pohode  mrtvi.