M I L A N      D R A Š K O V I Ć


N O Ć      I S K U Š E N J A


Tad   kad   mrtvi  se  vrate  kroz   baršunastu  tamu,
sazri  među  senkama  pod   čarobnjačkom   rukom.
Vilin   konjic  nad   rekom,  čaplja  nad   krajolikom  -
mrak   zgodan   za  priznanje  u  zabranjenom   hramu.

Gradovi  nadrealni,  hermafrodit  na  tronu,
od   plamena  stvorenja  da  i  nebesa  gore,
sred   začaranog   vrta  statue  što  govore  -
donoseći  katarzu  u  samotnom   paviljonu.

U   osmehu  neznanca,  zaborav  iza  senke.
Razjapljene  čeljusti  delte  mrtvih   puteva,
terasa  sva  u  krvi  posle  plesa  noževa.

Noć  iskušenja  kad   si  zagledan  u  dno  reke,
snevajuć'   sklad  od   tame.  Sa  druge  strane  zida  -
aleja  spomenika,  cveća  grobljanskog   zadah.